Opis učionice

Vidjeti svoju učionicu nakon tri tjedna covid-samoizolacije bilo je baš čudno.

Sve se promijenilo: klupe su postale prozirne kao prozori, ploča je imala oči, usta i nos kao čovjek, stolcima su narasle surle kao da su slonovi, a vrata su bila puna perja poput ptica.

Učionica mi je bila smiješna, zabavna, ali pomalo i čudna. Gledala sam je s puno zanimanja.

Odjednom sam začula razgovor krede, spužve i ploče.

„ Nikad se nitko ne sjeti mene obrisati. Stalno sam cijela ispisana i išarana“, rekla je ploča nezadovoljno.

Spužva doda: „Kao da je meni puno bolje. Mene stalno bacaju posvuda, a nitko se ne sjeti čemu zapravo služim!“

„U jednom nas danu potroše“, viknu krede u isti glas i dopune, „samo nešto bez veze crtaju, pišu i šarabaraju kao da su još mala djeca!“

Bila sam zbunjena i zapitala sam ih glasno: „Što se dogodilo s našom starom učionicom?“

Odgovora nije bilo, a razgovor je prestao.

Razmišljala sam što je s učionicom kakvu svi dobro poznajemo. Mučilo me kako to da su neki predmeti oživjeli. Na moja pitanja nitko nije znao odgovoriti.

Iz ove zbunjenosti trgnula me mama: „Korina, probudi se! Znaš da se danas opet vraćaš u školu!“

                                                                                                                 Korina P., 4.e